Svetski dan poezije se obeležava 21. marta kako bi se skrenula pažnja na čitanje, pisanje, objavljivanje i proučavanje poezije širom sveta.
Povodom ovog dana razgovarali smo sa pesnikinjom Milom Mihajlović.
“Poezija nam pruza mogućnost zadiranja u druge, nama možda čak i apsolutno nepoznate dimenzije ljudskog uma, ali i samog univerzuma. Smatrajući da je poezija najlepša vrsta ljudske umetničke ekspresije i artikulacije raznolikih emocija sa kojima se čovek kao socijalno biće sa mogućnošću gajenja osećanja susreće, prioritetno je da budemo upoznati s istom, jer nam ona pruža mogućnost spoznaje i realizacije raznolikih psiholoških i sentimentalnih motiva. Pored toga, poezija nam svesrdno i nesebično pruža mogućnost da volimo neznano i da sebi prigrlimo svaki stih u kome pronađemo delić sebe, svoje duše i svog uma. Poezija nam daje šansu za stvaranje paralelnog, imaginarnog života na krilima tuđih iskustava i iskrenih emocija pretočenih u vanvremensku lirsku formu.“
S obzirom da je Mila nedavno objavila knjigu, rekla nam je i ko su joj uzori i čiju poeziju obično čita.
“Bila bih neiskrena kada bih rekla da se ne trudim da izbegavam formiranje subjektivnih uzora, jer se, u drugu ruku, maksimalno trudim da afirmisem kulturu autentičnosti i slobode umetničkog izraza. Ali, pored toga ne pokušavam da sakrijem svoje iznimne simpatije prema stvaralaštvu određenih književnika. Večni sam zaljubljenik u Rumijevu mistiku, Jesenjinovu elegičnost, Petrarkin platonski manir i Preverovu zamisao ljubavi.”
Poeziju čitamo i u nju učitavamo sebe. Ona je slobodna da diše i živi kako pesnik hoće. Ona je subjektivna u mislima i osećanjima.
