Nju čitamo i u nju učitavamo sebe. Ona je slobodna da diše i živi kako pesnik hoće. Ona je subjektivna u mislima i osećanjima. Ona zaslužuje svoj dan, zato je Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) 1999. godine 21. mart proglasila Svetskim danom poezije.
Koliko je bitno poeziju koju pišete objavljivati saznali smo od studenata Filozofskog fakulteta Priština u Severnoj Mitrovici.
„Svojim kolegama bih poručila da svi oni koji pišu a možda se skrivaju u svoja četiri zida da se slobodno opuste i da pokažu i svoje umeće i svoje znanje jer niko ih neće nikada odbacivati već ćemo ih svi mi vrlo rado prihvatiti“, kaže Aleksandra Lekić iz Preoca, student 3. godine na katedri za srpsku književnost i jezik.
Poezija je lek kojim pisci leče svoju dušu, a da radove ne treba skrivati savetuje vam Aleksandra Tomašević iz Suvog Grla.
“Ja sam jedan od stvaraoca koji zaista nije želeo na taj način ogoliti i objaviti neke svoje osećaje koje sam utkala u svoju poeziju, ali zaista mislim da ukoliko mladi stvaraoci smatraju da treba da pišu, da slobodno pišu ono što osećaju i ono što misle, da treba da pokažu šta imaju i da treba da se izraze na svim mogućim festivalima i da pokažu ono što zapravo stvaraju“, poručuje Aleksandra sa kojom se slaže i Danijela Radomirović iz Severne Mitrovice.
„Povodom Svetksog dana poezije, pa eto može biti poruka da se više ne stide da pokušaju da objave neku svoju pesmu u bilo kojem časopisu jer ja sam se zapravo stidela i nisam želela i pisala sam isključivo za sebe ali nakon toga sam videla da mogu da učinim da i drugi čuju za mene, ne samo moja okolina.“
Sve je ovo lepo rečeno, ali da li je dobro objaviti sve što napišemo? Da li je kvalitet bitan i kako isti poboljšati saznali smo od Nevene Milosavljević iz Zvečana.
„Danas mnogi skupljaju hrabrosti a možda ne bi trebali. Mnogo, mnogo se štampa knjiga, ja sam pored svega i saradnik bila na mnogim knjigama i videla sam šta se sve objavljuje, da ljudi prosto više ne razmišljaju o kvalitetu. Ja bih eto poručila omladini da naravno svako se oproba u pisanju a pre svega da čita, znači da bi pisali moraju da čitaju, mnogo više da čitaju nego što pišu, to je glavni problem danas jer se mnogo više piše nego što se čita. Znači prvo čitajte, bitan je kvalitet ne kvantitet, ne dvadeset zbirki, dovoljno je dve, tri zbirke ali da one budu bukvalno savršene. Ne sve u štampu, naravno da se prijavljuju na književne konkurse koji su šifrovani, da se oprobaju. Ipak su to ljudi koji će na neki način možda njima dati neku sugestiju što se tiče rime, što se tiče slobodnog stiha. Mnogo, mnogo toga ima ali pre svega čitajte pa pišite i naravno ne objavljujte zbirku dok to ne bude kako treba, savršeno.“
Da li je tačno da se danas poezija ne čita, neka svako sam proceni i prizna sebi kada je poslednji put čitao stihove…
